Zbirci Pekićevih pisama me je privukao naslov. Želela sam da otkrijem kako je pisac video stranu zemlju, kako su mu izgledali Britanci, kakve je veze našao između našeg, poznatog, i tuđeg, nepoznatog, sveta i da li je doživljaj sveta u jednom čoveku uopšte tako podeljen.
Pisma iz tuđine su objedinjeni kratki tekstovi koje je B. Pekić čitao u okviru Jugoslovenske sekcije radija BBC. Tekstovi nastali u periodu od 1985. do 1986. nazvani su Pismima iz tuđine (naziv je proširen na kompletnu zbirku pisama u Laguninom izdanju 2015), pisma od 1987. do 1988. Novim pismima, a poslednji opus pisama od 1989. do 1991. se zove Poslednja pisma iz tuđine. Do početka saradnje sa engleskim radiom, Pekić je već petnaestak godina živeo i radio u Londonu.
U prvim pismima pisac je najviše pričao o Britancima, što je i bio njegov zadatak u dogovoru sa članovima Jugoslovenske sekcije. U šest minuta, koliko je bilo predviđeno za čitanje tekstova, Pekić je govorio o engleskom načinu života, navikama, svakodnevnici, manirima i o percipiranju jednog stranca svega toga. U narednim pismima Velika Britanija ostaje glavna tema, ali se uključuju i druge aktuelne svetske i tadašnje domaće teme. Od fragmenata svakodnevnih događaja koji uključuju oblasti književnosti, filozofije, istorije, politike, sociologije, biologije, ekonomije i mnogih drugih, Pekićeva zbirka postaje mozaik sveta.
Pozicija pripovedača je ambivalentna i kreće se od pozicije migranta koji posmatra svoje stranstvovanje do intelektualca koji vidi uzroke problema i razmatra rešenja za različite situacije. Pekićev jezik i stil su primamljivi, zavodljivi, duhoviti, oštroumni, precizni, vispreni i čine da i teme koje nam nisu bliske budu zanimljive. Zbog toga Pisma iz tuđine nadrastaju funkciju komentara koja je prvobitno bila zamišljena i postaju zbirka eruditskog promišljanja o najrazličitijim temama.
Pekić o tuđini
U prethodnom tekstu (koji možete pročitati ovde), prenela sam priču iz zbirke Pisma iz tuđine. Pismo Povratak iz tuđine u tuđinu je jedno od dobrih ilustrativnih primera motiva stranca. U navedenoj priči Pekić pojam stranca objašnjava na slučaju engleskih povratnika iz Indije. Motiv stranca pisac prvo odvaja od filozofskog pojma stranca i tuđina i kao preduslov za nastanak tuđina navodi geografsko izmeštanje čoveka. U daljem tekstu motiv tuđina se premešta na unutrašnji plan, tako da prostornu udaljenost čoveka od tla na kome je odrastao zamenjuje udaljenost duše od kolektivnog osećanja svojih sunarodnika. Stranac postaje usamljen čovek, izopšten iz društva, ali ne krivicom drugih, nego sopstvenim izborima. Samostalnim razvojem i promenama na ličnom planu na geografski udaljenom području, tuđin uspostavlja distancu prema svojim sunarodnicima. Tuđin se razlikuje od svojih i po tome što mu nedostaje kolektivno sećanje (ili kolektivno iskustvo) koje jedno društvo ujedinjuje. Tako se naglašava zavisnost čoveka od društva, tj. važnost uloge čoveka kao socijalnog bića. Ljudskom biću su neophodni ljudi koje razume i s kojima deli kolektivna iskustva. U obrnutom slučaju, u samotnosti čovek je osuđen na usamljenost i neumitno duševno propadanje. Posle pesimističkih misli pisac nudi i praktičan savet kako bi se čovek kao jedinka i čovek kao pripadnik određenog društva sačuvao od stanja usamljenosti i izopštenosti, a to je održanje veza sa svojim sunarodnicima.
U pismu Glas vapijućih iz limba, razmišljajući o položaju stručnih i školovanih doseljenika u Velikoj Britaniji, Pekić boravak u inostranstvu vidi kao kretanje po limbu. Takvo bivstvovanje karakteriše odsustvo bilo kakvih osećanja.
„Svojstvo limba je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju je oseti. U limbusu se ništa ne oseća, i to je neosećanje, to prazno, pusto proticanje, ali ne i oticanje bezličnog vremena ono što od avetinjskog tesnaca između života i smrti čini užasavajući položaj.”
B. Pekić, Pisma iz tuđine, Laguna, Beograd, 2015, str. 345.
U pomenutom pismu, pisac zaključuje kako su stručnjaci i školovani radnici izdani od strane svoje države, ukazuje na njihov ubrzani odlazak iz tadašnje Jugoslavije (krajem osamdesetih) i razmatra strategije kojima bi se intelektualci vratili u zemlju maticu. Cilj povratka bi bio da im se obezbede dobri životni uslovi kako bi učestvovali u razvoju društva kojem pripadaju, a ne bili iskorišćeni od strane tuđe države.
U Pismima iz tuđine je pozicija stranca u tuđini izuzetno teška. Sve što se može učiniti kao dobra strana života u tuđini, produkt je nužne samoobmane. Jedino istinski važno za čoveka je stanje njegove duše, a ona se u potpunosti može ospoljiti samo u okviru društva iz kojeg potiče. Sve ostale stvari, uglavnom materijalne prirode, su prolaznog i promenljivog karaktera. S toga u Pismima iz tuđine nikada ne dobijaju na važnosti. Kao najvažniju mogućnost boravka u inostranstvu, Pekić vidi boravak s obe strane sveta (zatvorenog – domaćeg i otvorenog – stranog). Iz te pozicije, osim što može da govori o oba sveta, može i iz druge dimenzije da govori o svom narodu, jer ga sad, lišen haotičnosti i strasti, vidi izdaleka. Posmatranjem drugoga, upoznajemo sami sebe.
Pekić i Englezi
Kako bi opisao sličnosti i razlike između nas i njih Pekić uvodi dva lika. Jedan je gospodin Jones, tip Engleza, a drugi je Živorad, tipizirani Jugosloven. Ta dva lika su međusobno suprotstavljena, a piščev odnos se prema obojici menja u zavisnosti od teme. U živim dijalozima sa ova dva lika vrlo su retke situacije kada se složi sa razmišljanjima jednog ili drugog. U razgovorima gospodin Jones je uglavnom usmeren na sebe i svoju korist, dok je Živorad uglavnom čovek strasti. Živorad uživa u zadovoljenju svojih trenutnih potreba, ali u ostvarivanju dugoročnih ciljeva ne dolazi ni do kakvog napretka. Treći lik u postavci je Pekić kao pripovedač sa posebnim položajem pisca (citate o položaju pisca u Pismima iz tuđine možete pročitati ovde).
Pripovedač mirnu englesku svakodnevicu često suprotstavlja slikama iz njihovih kolonizatorskih pohoda. Često su u pismima naglašene dve krajnosti koje čine englesko društvo: slika Engleza kojem je jedina želja da ima svoje parče zelene zemlje i slika Engleza u istraživačkom pohodu na Indiju ili Afriku. Navedeni kontrasti doprinose duhovitosti Pekićevog stila, ali i daju ozbiljniju i širu sliku jedne države koja vekovima za sebe i svoj narod izvlači korist od stranaca. Da li je to moralno, nigde se ne razmatra (jer je jasno da nije), ali se iz precizno zapaženih detalja vidi da je korisno…za Britaniju. A korist je jedino što interesuje Britance.
Pekić proučava događaje iz dnevne štampe i odnose britanskog društva prema takvim temama. Britaniju vidi kao zemlju u kojoj se ništa ne dešava, gde je brzina razvoja događaja u proseku duga petnaest godina, gde je nemoguće bilo šta strasno doživeti, gde nema panike, haotičnosti i histerije. I sa ovakvim viđenjem Britanije se često poigrava – nekad ocenjuje takvo stanje kao dosadno, a nekad, posle turbulentnih dešavanja u Jugoslaviji, stanje bez iznenađenja vidi kao izuzetno dobro i neophodno.
U nedeljnim ritualima kao što je odlazak u prirodu ili u svojoj nezainteresovanosti da o stvarima koje ga se lično ne tiču ne vodi dublje razgovore uveren u svoju nadmoć nad ostalim svetom samo zato što ostali nisu Englezi, taj Englez nam se može učiniti banalan, dosadan, običan, pomalo i ograničen. Međutim, upravo zahvaljujući kolonizatorskim prizorima, fragmentima iz britanske istorije i izdvojenim političkim potezima Britanci postaju svetski narod (svetska sila) u značajnoj prednosti u odnosu na ostale. Zato u poslednjem pismu Farewell Britain and… Pekić piše sledeće:
„Zavideo sam Englezima, ne toliko na povesti koliko na načinu na koji su je iskoristili. Zavideo sam im na srazmerno bezbednom geografskom položaju, umešnosti u vladanju, strpljivosti u nagodbama, trezvenosti u zaključcima, izdržljivosti u nevoljama, uzdržljivosti u izazovima, hladnoći u opasnostima, racionalnosti u dilemama, sebičnosti u izboru alternativa, „snalažljivosti” u krizama, ali više od svega na kolektivnom optimizmu koji nije neutralisao pesimistički cinizam svakog pojedinog Engleza.”
B. Pekić, Pisma iz tuđine, Laguna, Beograd, 2015, str. 496.
U poslednjem pismu Pekić sumira svoje životno iskustvo i govori kako je prvobitno postao stranac voljom drugih, a zatim je kao dobrovoljac u stranstvovanju prihvatio svoju poziciju da će svuda i uvek biti stranac. Zbog toga se sa Britanijom, kako sam kaže, oprašta bez žaljenja, ali se u svoju zemlju vraća bez radosti svestan događaja koji slede i fokusiran na sopstveno iskustvo i sudbinu. Svestan je, takođe, i dobrih i loših časova provedenih među svojima i među Britancima, ali sve događaje ujedinjuje piščevo učestvovanje u istim što, u stvari, čini sam život pojedinca gde god se on odvijao. Prihvatanje stanja i specifičnosti pozicije sopstvenog stranstvovanja je najbolji način da čovek obogati svoj duh.
Preporuka
Pisma iz tuđine namenjena su svakom čitaocu koji voli kontraste, iznenađujuće preokrete, igru reči, eruditsko znanje, kratke tekstove, onima koje zanimaju različite oblasti kao što je književnost, istorija, politika, ekonomija i sl. Pekićeva zbirka pisama posebno bi bila zanimljiva čitaocima koje zanima srpska istorija, period pred raspad Jugoslavije i Pekić kao politička figura u okviru tih dešavanja. Preporuka onima koji se sele u Britaniju, onima koje zanimaju novija svetska dešavanja (npr. Bregzit, ulazak Jugoslavije u Evropsku uniju), jer ovde možete naići na uzroke sadašnjeg razvoja događaja (izuzetno zanimljivo). Preporuka i onima koji bi da se sele u Irsku, jer je veoma važno dobro poznavati svoje najbliže susede.
Be First to Comment