Novo, novo, novo vrijeme, novo doba veštačke inteligencije. Svet se još nije oporavio od činjenice da je Nobelovu nagradu za književnost dobio pevač i tekstopisac Bob Dylan, a šta ćemo sa književnošću veštačke inteligencije, ne zna se.
Za nekoga već odlično poznata stvar, očekivana i neizbežna, a za mnoge stvar u razvitku, još nejasnog toka, mutne slike, data u obrisima i neispitanih granica. Veštačka inteligencija javlja se u periodu krize smisla, koji možemo nazvati tranzicijom ili prelazom. Kao i svaki prelaz, u ovom slučaju prelaz iz nama poznatog sveta u drugačiji oblik postojanja (uz izostanak tradicionalnih obreda prelaza i magijskih značenja), prostor je ranjivosti i plodno tle za rađanje sumanutih ideja, malverzacija, previranja društvenih slojeva, jer na kraju krajeva, bitno je snaći se i preživeti pritisak krize.
Svet kao da pokušava da ukroti ono što je stvorio, koristeći veštačku inteligenciju kako bi donela dobrobit čovečanstvu, ali je neupitno da će se mnoge profesije i zanimanja ugasiti, a preživeti samo najotpornije i najprilagodljivije. Najosetljivije je područje umetnosti, kreativnosti i stvaranja. Nije li bavljenje ljudskom dušom isključivo ljudski zadatak?
Može li naš duh osvestiti nešto što dušu nema? Može li nas nešto veštačko izlečiti, utešiti, ponuditi moguća rešenja, odgovore na večite teme, dileme, objasniti nam da nismo sami, naučiti nas saosećanju, kritičkom mišljenju, pažnji, samospoznaji?
Iako je već sa pojavom prvih automata i računara bilo pokušaja pisanja uz pomoć mašina, brzo se odustalo od takvih ideja, jer iza svega toga nije stajalo ljudsko biće. Na ovom tragu možemo uočiti kako pisac i njegova ličnost dolaze u prvi plan, iako je biografska metoda prilično prevaziđena. Možemo li da kažemo da se delo mora posmatrati odvojeno od piščevog lika s kojim se nesvesno povezujemo i s kojim ipak putem dela komuniciramo? A šta da radimo kad iza dela nema ljudskog bića?
S pojavom veštačke inteligencije, njene slobodne upotrebe za široke narodne mase, u društvu nepostojaćih moralnih okvira i stubova u odsustvu kritičke svesti, i uz ograničene sposobnosti promišljanja, dolazimo do potpunog kolapsa onoga što je meni najvažnije, a to je književnost. Danas baš svako može da bude pisac. Dovoljno je nabaciti par ideja, a veštačka inteligencija napraviće roman, stilski ujednačen, savršene kompozicije, ispisaće reči koje nikad u životu niste mogli ni da zamislite da postoje, a kamoli posegnuli za rečnikom ili drugim vidom istraživanja da se tim znanjem oplemenite. A onda ćete svetu, a kad dobijete od zajednice sa socijalnih mreža potvrudu, onda i sebi postati – pisac. Oh, kako to divno zvuči!? Vrlo je lako prikriti tragove korišćenja veštačke inteligencije u doba prelaza, jer neki neće ni posumnjati, neki neće moći da plate program za dodatne pretrage, a većinu neće ni zanimati dublja analiza.
Ali zašto je to loše? Da li ćemo u budućnosti moći da poželimo da imamo bilo kakvu ličnost i da se tako svetu jednostavno i lako predstavimo?
Da li ćemo se zapitati šta nije u redu sa mnom, pokušati da se iz svoje patnje uzdignemo i dosegnemo smisao ili radost svoga sopstvenog postojanja ili ćemo nastaviti da mislimo da je sve kako treba obmanjujući najpre sebe, a potom i sve druge uz pomoć veštačke inteligencije?
Očigledno je da sve ono za čime smo godinama tragali, a što se u poslednje vreme pred našim očima i u glavama raspada, u stvari nam više i neće trebati. Biće dovoljno da poželimo da budemo bilo šta i uz pomoć veštačke inteligencije, to i postanemo. Kome treba upornost, trud, istina, moral, svest? Je li štetnije za onog koji umisli da je pisac, pa formalno to i postane? Ili je (i ako je uopšte) štetno za one koji čitaju i veruju da je ljudsko biće iza dela?
S druge strane, hoćemo li tako otupelih mozgova i zatrpani lažima početi da cenimo ono što je neko napisao isključivo svojim naporima? Pa ćemo vrednovati i ono što nikakvu vrednost nema, uz uvažavanje truda i rada?
Na kraju ću pomirljivo i u skladu sa novim svetom reći da protiv veštačke inteligencije i njenog korišćenja u literaturi nemam ništa, ali smatram da bi bilo pošteno da se kaže: “Da ja sam taj koji zna da zada pravi prompt! Da ja sam dobio ideju, ali veštačka inteligencija mi je pomogla.” Red je i da se veštaku daju autorska prava, dok ne dođe da ih traži sam. Krivotvoreni romani uz nepriznato autorstvo veštačkoj inteligenciji, ulaze u trku za nagrade ili priznanja sa knjigama zbog kojih je neko probdeo dane i noći i utkao u njih sva svoja nadanja, želje, osećanja i zapažanja, ostavio deo svog života i sebe u tim redovima na papiru. Ali sve je lako i najveća prevara se može izgurati kad oko sebe imate one koji vas bodre, i ako i sami verujete u to.
Nije li to paradoks i apsolutni ultra postmodernistički postupak da ne pišemo mi više o robotima, nego roboti pišu o nama? Očigledno da nam roboti hrane poremećaje, barem ovi koji su besplatni za korišćenje, jer bitno je da se dobro osećaš i ne osetiš ništa osim samozadovoljstva. Kakav preokret! Kakva naučna fantastika u realnom vremenu!?
