Pripovetka “Smrt Ivana Iljiča” objavljena je 1886. godine i deo je poznog stvaralaštva Lava Nikolajeviča Tolstoja. Pripovedač nam kroz život i smrt sudije Ivana Iljiča Golovina postavlja egzistencijalna pitanja i bilo bi dobro da se nad njima na vreme zamislimo.
Pripovetka je uokvirena motivom smrti. Na početku se vezuje za telesnu smrt, a na kraju za smrt lažnih uverenja. Na početku vidimo društvo kako prividno saosećajno reaguje na vest o smrti kolege sudije, a zatim retrospektivno saznajemo kakav je život vodio, čemu je težio i kako se razboleo. U drugom delu pripovetke glavna je tema suočavanja sa bolešću, smrću i smislom.
Drugi deo pripovetke pripovedač otvara konstatacijom kako je sudbina Ivana Iljiča bila obična i jednostavna, a baš zbog toga najstrašnija. Ivan Iljič odrastao je u porodici sa još dva brata i svoj vek podredio je uklapanju u društvo i želji da napreduje u karijeri. Jedino što je želeo je da vodi udoban život, bez nepotrebnih poteškoća, da ispuni ono što se od svih očekuje, da završi školu, zaposli se i zasnuje porodicu. Otac mu je bio činovnik u sudu, a Ivan I. rođen je kao srednje dete, između hladnokrvnog karijeriste starijeg i neukrotivog, poročnog Volođe zaposlenog na železnici. Ta sredina između dva ekstrema i određuje njegovu sudbinu u kasnijem životu.
Paralelno sa željom da za sebe nađe dobro mesto u službi, Ivana Iljiča su pratile razmirice sa ženom koje je on vešto izbegavao uveren da je uradio sve kako treba i pripisujući ženi lakomislenost i razdražljivost.
Kako bolest napreduje, u Ivanu Iljiču se razvijaju različita osećanja. U strahu i očaju, počinje da prezire ženu, pa i kćerku i čitav lažni svet uljudnosti i formalnosti koji, bojeći se smrti i smatrajući je za nešto neugodno, i njega samog laže. Jedini koji ne krije istinu je jedri i pun života i blagosti sluga Gerasim. To je jedini lik u pripoveci koji ne krije istinu, i svesno pristupa Ivanu Iljiču kao onome koji umire i od koga se to ne krije.
Bolesnik se postepeno potpuno izoluje od porodice i društva i suočava sa neminovnim krajem sažaljevajući samog sebe i pitajući se “Da li je sve bilo uzalud?” Patnju i muke koje ga vode ka skončanju pojačava osećanje da ga guraju u crnu rupu ili vreću. Dakle, nalazi se u jednom teskobnom i turobnom stanju gde konačno sebi priznaje da je živeo pogrešno, “da sve to nije bilo ono”.
Olakšanje i konačno prepuštanje donosi momenat kad mu sin celiva ruku i zaplače se nad njegovom samrtnom posteljom. I tada Ivan Iljič oseti da je ipak nekoga ganuo svojim postojanjem, da postoji nada da će njegov sin (za koga se i kaže da liči na oca) živeti drugačije, istovremeno spoznaje i da muči svoje bližnje bivajući u samrtnom ropcu, izgovara nespretno ženi “Oprosti” (ali se ta reč i ne odnosi ni na koga određeno), prepušta se svetlosti i dolazi do spokoja.
Iako je značenje pripovetke zgusnuto i moglo bi se naširoko o tome pisati, izdvojila bih nekoliko važnih tema i odnosa. Na prvom mestu to je življenje forme, bez postojanja suštine. U ovom slučaju vidimo jedan život koji je pogrešno proživljen iako je bio u skladu sa društvenim normama, ali ne u skladu sa ljudskim potrebama. Zanimljiv je detalj kako nesvesno preuzima navike i izgled društva čiji deo postaje. Ne razmišlja da li u tome ima nečeg lošeg, ali istovremeno ne preispituje ni zašto je to dobro. Tragedija Ivana Iljiča je u mehaničkom prihvatanju određenih obrazaca ponašanja, normi života i težnje da živi bez konflikta.
Druga važna tema je suočavanje sa samom smrću i izolovanost bolesnika u svojim mukama. Tu bih dodala i reakciju okoline koja, i pored očiglednog stanja, i dalje nastavlja da se pretvara i ispunjava poslednje dane obmanom i lažnim saosećanjem. Tako se muke Ivana Iljiča ne zadržavaju na psiho-fizičkom bolu, nego su i u svim praznim rečima oko njega izgovorenim forme radi. I tu je zanimljivo se zapitati, a šta čovek da kaže u tim momentima. Koliko hrabrosti je potrebno da bi se neko ponašao kao Gerasim. Čemu služe floskule u teškim momentima? Da li štite bolesnika ili onoga ko ih izgovara?
U poslednjim danima, Ivan Iljič, pokušavajući da sabere srećne trenutke u svom životu, se seća detinjstva gde je takvih trenutaka bilo najviše. Možemo zaključiti da je to period života kad je bio najbliži sebi. Ali kojem sebi? Šta je to što ga je kasnije sputalo? Odgovor bi se možda našao u tome što u detinjstvu još uvek nije bio pritisnut društvenim formalnostima čiji pritisak ni sam nije osećao misleći da je sve kako treba. Kasnije je radosnih trenutaka bilo sve manje kako se udaljavao od svoje i primarne i stečene porodice, tj. nevinosti, bliskosti i ljubavi.
I ne mogu da izostavim prostodušnog Gerasima koji ga i u toj nedostojanstvenosti samrtne postelje ispraća na onaj svet uz prirodno prihvatanje dualizma života i smrti.
Dodala bih i zanimljivost da tek na kraju kad sebi samom prizna zabludu u kojoj je proveo svoj život, on se simbolično oslobađa. Tako kraj i smrt za Ivana Iljiča su početak iskrenog i blaženog života, ali ne više ovozemaljskog.
Pripovetka ostavlja različite mogućnosti tumačenja, ali možemo se pitati zašto je mislio da je takav način života jedini ispravan. Da li je u takvim okolnostima i društvu i mogao živeti drugačije? Koja bi bila cena? I na kraju, koliko je moguće sačuvati dečiju radost u kasnijem životu? Da li su to samo instinkti? Ne zaboravimo detalj da se Ivan Iljič oseća moć, jer mnogo ljudi zavisi od njegove odluke. A šta bi bilo da se takvim porivima prepustio? Ovako prikazan Ivan I. zauzimao je poziciju dobrog i odmerenog čoveka onog koga svi vole, ali koji se udaljio od sebe, jer ni o čemu nije ni razmišljao, niti je duboko bilo šta osećao.
Respice finem (natpis sa medaljončića koji je Ivan Iljič pomodno nosio posle završene akademije) – uvek kad nam se učini da ima vremena ili padnemo u očaj i rezignaciju, kad ne možemo da odredimo prioritete ili smo zaglavljeni u formalnostima, a posebno lažnim odnosima.
