Dnevnik jednog nomada

Sve je dualizam! Čovek može imati više identiteta! Pripovedač tako objašnjava svoju potrebu za stalnim kretanjem. Da li je moguće tako živeti u savremenom svetu? Moramo li se nekako odrediti? Priznaju li nam se razlike i promene sopstvenih identiteta? Živimo li u svetu koji je prividno slobodan, ali koji duboko ograničava pojedinca i njegovu potrebu da se izrazi izvan propisanih merila i struktura? Tragedija je u neprihvatanju dualizma, kaže nam Bekim Sejranović. Kakav je život čoveka sa nekoliko identiteta, čitamo mi.

Bekim Sejranović je rođen 1972. godine u Brčkom, sadašnjem distriktu, ničijem gradu u ničijoj zemlji. Školovao se u Rijeci, a od 1993. godine je živeo u Oslu gde je magistrirao južnoslovenske književnosti. Dobio je nagradu Meša Selimović za roman Nigdje, niotkuda. Često je putovao i mnogo se kretao, a preminuo je 2020. godine baš kada je i ceo svet stao.

U Dnevniku jednog nomada je prikazan život pripovedača od 2011. do 2016. godine. To vreme je ispunjeno putovanjima između Osla, Ljubljane, Zagreba i drugih balkanskih gradova. Pripovedača upoznajemo u Oslu gde živi poročnim i haotičnim životom, a ostavljamo ga u Zagrebu gde se opet sprema na novi put. Taj period je obeležen lošim psihičkim i materijalnim stanjem i jedine svetle tačke su njegove dve kćerke od kojih jedna živi u Ljubljani, a druga u Oslu. Međutim, iako su teme ozbiljne i teške, pripovedač o svemu ovome govori direktno, energično, urbano, naizgled smireno i jasno.

Ko je taj nomad?

Dnevnik jednog nomada je roman o kretanju, prostornom i duhovnom, o potrazi za ljubavlju, o poreklu, o porodici, o poetičkom samoodređenju, o životu u inostranstvu, o poziciji pisaca nekad i sad. U romanu ima autobiografskih elemenata, dnevničkih zapisa, kratkih priča, književnih kritika, intimne istorije, ali i kritike norveškog političkog sistema. Pripovedač i motiv kretanja povezuju tekst u celinu i ne daju mu da se raspadne. Ideja postojanja više identiteta omogućava pripovedaču da se oslobodi svih stega kako u formi, tako i u motivima i izlaganju. Pripovedač je nestalan, protivrečan. Traži ljubav i beži od nje, želi da ima svoj dom, ali se nigde ne zaustavlja, voli svoje kćerke i oseća grižu savesti što im nije dostupan kad im je potreban, ali ostaje nedostupan. Njegovi postupci motivisani su nejasnim poreklom, tužnim detinjstvom, jer su ga otac i majka ostavili kod babe i dede na čuvanje, ali i sklonošću ka porocima, drogama i alkoholu i nemogućnosti da obavlja neki stalan posao. S druge strane, pripovedač je i u konstantnom strahu da ga neko goni, i to se može pripisati i posledicama rata o kojem on ne govori direktno, ali se nekako te posledice konstantno osećaju. I uopšte, u romanu nema nekih teških epizoda za čitanje, ali se užas života dečaka lišenog majčine ljubavi, i mladića koji se u ratu zatekao ni na čijoj strani nekako stalno oseća.

Čovek je kretanje, kretanje je čovek

Dnevnik jednog nomada sadrži kretanje po svetu književnosti tako što pripovedač iznosi svoja zapažanja o pročitanim knjigama, zatim putem sećanja i kretanje kroz vreme, kretanje po sopstvenoj duši opisivanjem stanja svoga duha, a zadržava se na onome što mu se trenutno učini interesantnim, a zatim i prostorno, fizičko kretanje pripovedača.

Dnevnik jednog nomada donosi potpuno odsustvo formalnih obeležja romana, a i elemenata dnevničkih zapisa (osim slučajno zapisanih datuma) i odsustvo lamentacije nad sopstvenom sudbinom, jer se ona do kraja i ne iznosi. Ali samim tim minus-prisustvom pripovedač nas uvlači u svoj tekst, a i u tuđe tekstove o kojima piše, pa i mi tragamo za konačnom spoznajom sveta koja neprestano izmiče i izostaje ili se javlja u obrisima kontradiktorna i zbunjujuća.

Pred sobom imamo sliku jednog izgubljenog čoveka koji je prešao trideset i petu, bez stalnog posla, bez doma, bez porodice i svoje i primarne, koga muči što nema sve to, ali koji opet ne pristaje na takve obrasce. I njegov fizički izgled ga odvaja od ostalih, njegova tamnoputost i crna kosa se ne uklapaju ni u Oslu, ni na Balkanu. Ne pripada norveškom društvu u kojem živi već dvadeset i pet godina, ali nema gde ni da se vrati, jer ne pripada ni podeljenom Balkanu. Pripovedač je rezoner koji ne može jednostrano nacionalno da se odredi, koji to ni ne želi, ali kao takav ne može nigde ni da opstane, jer društveno uređenje od njega traži takve odrednice koje ništa suštinski ni ne znače. Šta znači biti Bosanac ili Norvežanin? U pretposlednjoj epizodi, tačnije kratkoj priči u romanu, kada prepričava kako je uhapšen sa navijačima Torcide i želeći da se opravda i ukaže da nije deo navijačke grupe, govori da je Bosanac na šta dobija šamar kao i svi ostali navijači. Dakle, to kako se imenujemo ne sprečava represiju sistema i upotrebu nasilja u različitim oblicima (fizičkog, psihičkog, pasivnog i sl.).

Ko bi rekô to za Norvežane!?

Pripovedač govori o životu u Norveškoj u kojoj se stalno oseća kao stranac. Otkad je došao, stalno želi da pobegne od nje, ali nema gde, a ni kome da se vrati. Najviše mu smeta odnos prema obespravljenim došljacima bez ličnih dokumenta i takvu situaciju poredi sa robovlasničkim društvom. Govori i o političkim dešavanjima, isticanju desno orjentisanih političkih struja. Otvoreno i jasno objašnjava norveški nacionalizam koji je čak i prilično javan. Pred njim se profesori norveškog jezika za strance ne ustručavaju da diskriminišu radnike koji su došli da uče jezik. Međutim, najjači utisak ostavlja epizoda u kojoj pripovedač gleda kadrove o utopljenim izbeglicama u Sredozemnom moru, dok je zvuk prepušten norveškim političarima koji se nadmeću u tome koja je vlada sprečila njihov dolazak. Osim o obezvređenom životu izbeglica, ova epizoda nam pokazuje i duboku klasnu podeljenost izazvanu kapitalizmom. I šta možemo naslutiti iz svega što nam pripovedač govori? Da je nacionalizam, kao nešto što bi trebalo da bude nazadno, javno zastupljen u modernom, zapadnom i progresivnom svetu. Da su poreklo, podneblje sa koga potičemo, pa i društveno-politička istorija zemlje porekla neodvojive stvari od čoveka. Iako su to samo teški lanci koji vezuju stereotipima i predrasudama, verni su pratioci bivstvovanja u savremenom svetu. Što nas opet dovodi do novog problema koji se tiče komunikacije putem stereotipa i izostajanje komunikacije sa samim čovekom.

Zaključak

Beskrajne su teme koje pokreće Bekim Sejranović u svom Dnevniku jednog nomada i isto su tako nesvodljive do kraja na jedan ili dva zaključka. Zato treba pročitati ovaj roman, stilski naizgled jednostavan, urbanog rečnika, o urbanom životu jednog pankera, ali o duboko promišljenim životnim temama. Svet je pun apsurda, nema dobrih ili loših političkih sistema, pisac je usamljenik, umetnost je stvar greške, one koja ruši strukture i donosi nešto novo. Bekim Sejranović je u Dnevniku jednog nomada srušio stereotipe i izborio se sa predrasudama, maštajući o anarhiji.

Preporuka

Kniga je za one koji vole energične pisce, urbane, za one koji vole da proučavaju južnoslovenske književnosti, koji vole Bukovskog, ljubiteljima Kamova, jer se pripovedač često s njim poistovećuje, usamljenima, onima koje muči porok i onima koji su uvereni u ispravnost zapadnjačkih sistema.