Vreme u kojem je Miloš Crnjanski živeo i stvarao je obeleženo velikim istorijskim događajima, a sam pisac je bio neposredni učesnik u istim. Njegova pozicija kao istorijske figure je bila komplikovana, a njegov život nesrećan i ispunjen kako borbom za egzistenciju, tako i borbom za sopstveni umetnički izraz. Do svoje dvadeset i pete godine pisac je pripadao srpskoj dijaspori u Temišvaru i kao državljanin Austrougarske monarhije uhapšen i poslat na ratište 1914. godine. Istovremeno je pisao neka od najboljih dela srpske književnosti, video propadanje velikog carstva izbliza, prešao lični razvojni put od oduševljenog rodoljuba do spoznaje besmisla ratovanja i stradanja čoveka i postao važna i neobična pojava dvadesetog veka.
U ovom tekstu ću pisati o autobiografskom spisu pod naslovom Komentari koji je dopisan 1959. godine uz obnovljeno izdanje Lirike Itake. Kratka autobiografija počinje pričom o precima i poreklu, a završava ženidbom pisca u godini 1921. Centralni događaj Komentara je Prvi svetski rat, predratno, ratno i posleratno stanje Austrougarske monarhije. U tekstu se pisac određuje poetički, piše o diskursu nastanka Lirike Itake, Dnevnika o Čarnojeviću i Priča o muškom, otvara političke, istorijske, književne teme koje će ostati aktuelne do danas.
Dijaspora u Temišvaru
Miloš Crnjanski je rođen u Čongradu 1893. godine na prostoru tadašnje Austrougarske monarhije. Školovao se u Temišvaru koji iz tog perioda nosi nadimak Mali Beč. Gimnaziju je pohađao kod katoličkih fratara pijarista za koje kaže da nisu bili red mračnjaka, nego masona. Uzimao je časove francuskog i engleskog jezika, slikarstva i mačevanja. O svom posebnom položaju u banatskom gradu kaže sledeće:
„Ali, pored tog Temišvara mađarskih plemića, proletera i metalaca, postojao je i jedan drugi Temišvar, kome je moja porodica i dušom i telom pripadala, tada. To je bio Temišvar Srba, ostatak ostataka, varoš stara, umiruća, fanatična, verska. Dijaspora, kao i Temišvar Jevreja.
Taj Temišvar bio je srastao sa Temišvarem tuđina, kao dva sijamska blizanca, ali okrenuta leđima. U tom našem Temišvaru branila se svaka srpska kuća, kao barikada. A na svoj način, nije ta borba bila ni bez socijalnih dodataka i uzroka.
U svakom slučaju, u ono doba, sva je srpska sirotinja bila za odbranu naših prava, naših statuta, naših privilegija. A renegata je bilo samo među imućnima. Ubi bene, ibi patria!
Moj Temišvar bio je neka vrsta Elzasa i Lorena, ludila kao u knjigama pompijera Baresa.”
Miloš Crnjanski, Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom, edicija Srpska književnost u 100 knjiga, Novi Sad, 1972, str. 264.
Srbe u Temišvaru je povezivala vera, a socijalni uzroci vodili su često borbi za sopstvena prava. S druge strane, bilo je i bogatih koji su bili otpadnici od vere, jer je njima finansijski bilo dobro (Gde je dobro, onde je i domovina). Na kraju, pisac položaj Srba poredi sa Elzasom i Lorenom, teritorijama koje su pripadale i Francuskoj i Nemačkoj, gde su stanovnici govorili nemačke dijalekte, a prostorno pripadali Francuskoj i koji su poseban političko-istorijski slučaj. Poređenje položaja Srba u Temišvaru sa sijamskim bilizancima koji su okrenuti leđima jedan drugom govori o složenim osećanjima pripadnosti i nepripadnosti prostoru, vremenu i nacionu.
Posle gimnazije, pisac upisuje studije u Opatiji, a na putu do tamo boravi u Novom Sadu i Beogradu. Godine 1913. odlazi na studije u Beč.
Miloš Crnjanski i Austrija
Odnos pisca i Austrije je određen Prvim svetskim ratom. Kao državljanin Austrougarske monarhije i osumljičeni za špijunažu, pisac je uhapšen, a zatim poslat na ratište 1914. godine. Tako Miloš Crnjanski dospeva u poziciju tuđina koji ratuje za okupatora, ali istovremeno se nalazi i u samom središtu stvari i vidi propadanje monarhije i uspostavljanje novog svetskog poretka.
Pisac jeste poticao iz multinacionalne sredine Austrougarske monarhije, ali je pripadao po poreklu i po samoodređenju tadašnjoj susednoj državi, Srbiji. Danas se često multinacionalnost i multukulturalnost izdvajaju kao poželjne vrednosti, ali u Komentarima vidimo šta su one donele u Velikom ratu. Austrougarska vojska je bila multinacionalnog sastava, a u njoj su se našli Rumuni, Rusi, Mađari, Česi, Srbi i mnogi drugi. Vojnici, obični pešaci, bili su prepušteni samima sebi, postojala je velika razlika između njihovog položaja i položaja oficira. Autor kratko navodi kroz kakve su animalne patnje prolazili vojnici marširajući kilometrima pod punom ratnom opremom. Ali iako je opisao samo nekoliko detalja o bitkama i bolnicama, užas rata se neprekidno oseća. Vojnici bojkotuju i sabotiraju, a u tome im pomažu i lekari. Kako bi izbegli odlazak na liniju, mladići se povređuju, pucaju sebi u ekstremitete, simuliraju mentalna oboljenja, a jedan rumunski vod se čak zaražava opasnim bolestima. Sam pisac pokušava da se razboli u dogovoru sa lekarom ležeći oskudno odeven na kiši, ali isto tako ironično konstatuje da nikad nije bio zdraviji nego te godine.
Miloš Crnjanski je iz Bečkereka (sadašnjeg Zrenjanina) poslat na galicijski front. Kasnije je više puta boravio u Bečkereku, Opatiji, Segedinu, Komoranu, San Vitu i Beču. Kao vojnik je učestvovao u bitkama u Galiciji, u Beču je dočekivao ranjenike i nosio lekarsku opremu pri samostanskoj bolnici, u Komoranu je bio zadužen da ispraća poginule saborce na večni počinak predstavljajući ožalošćeno veličanstvo, u Segedinu je radio pri telegrafskoj stanici na opremanju vozova, a posle bio i graničar. Od događaja u navedenim službama, izdvojila bih dve epizode.
Prva epizoda se tiče pogreba u Komoranu gde Miloš Crnjanski predstavljajući ožalošćeno veličanstvo i idući za kovčegom vidi kako kaplje krv u prašinu i govori da literatura na tom mestu aludira na onog koga su raspeli na Golgoti. Posle toga se vraća u kapelu da bi ispratio sledećeg. Pisac razobličava religijski motiv na ovom mestu pominjući literaturu, uzroke zbog čega se to dešava i načinom na koji imenuje Hrista, i ova slika odjednom postaje tragedija običnog čoveka, ali tragedija koja je lišena vere, višeg cilja i bilo kakvog smisla.
Druga epizoda se odigrava u Direkciji državnih železnica u Segedinu i na tom mestu sam konstatuje koliko je suludo da se baš on, sa policijskim dosijeom, našao na poziciji telefoniste, a zatim objašnjava kako se među oficirima skraćenica za Vrhovnu komandu – AOK tumačila kao: sve bez glave (Alles Ohne Kopf) i dodaje da je takva bila Austrija.
Pisac je radio kao telefonista u ekipi visokog činovika i zadatak im je bio da rade kao, što bi se danas moderno reklo, logistička podrška železničkog saobraćaja. Posao je bio naporan, a odgovornost velika. Međutim, i pored svega toga, činovnici su noću napuštali radno mesto, odlazili na spavanje i ostavljali bi grafikone, formulare i telegrame s blanko popisima. Iako nam Crnjanski ne kaže direktno, možemo pretpostaviti da je iskoristio priliku i sabotirao dostavu ratne opreme (haubica) u jednom slučaju. Posle toga se dugo bojao istrage i ispitivanja, a cela ekipa je bila kažnjena i poslata na ratište.
Haotično ratno stanje i sam Miloš Crnjanski kao izuzetni pojedinac doneli su mnoštvo zanimljivih, ali neobjašnjivih situacija. Zbog toga se u tekst uvodi lik komedijanta Buce kojim se imenuje svaka neracionalna i nelogična situacija koja bi se inače označila kao slučajnost ili (fatalističkim pristupom) sudbina. Slučaj, komedijant Buca, postaje lajtmotiv autobiografije, a ubrzo mu se priključuju i vešala, kao preteća, nevidljiva opasnost. Tako pisac uz ironični otklon i uz motiv straha od najgore kazne piše o događajima u svom životu. Na ovim primerima se i vidi koliko je Crnjanski umeo da od činjenično poznate stvarnosti stvara literarne elemente.
Prva slika Beča
U Beču je pisac boravio u tri navrata: pred početak Prvog svetskog rata, posle godinu dana od početka rata, a zatim je tu dočekao i završetak rata. U prvom boravku, provodi mirno svoje studentske dane, drugi put u Beču vidi spas od fronta, a trećeg puta ravnodušno dočekuje kraj rata.
U Beču je Crnjanski 1913. upisao medicinu, ali ubrzo nije želeo time da se bavi, bio član udruženja Zora i išao na demonstaracije. Dane je provodio učeći o Francuskoj revoluciji, Rusiji, filozofiji, istoriji umetnosti i u obilasku muzeja. Godine 1913. i 1914. do atentata, Beč je prestonica u kojoj ljudi žive bezbrižno, odlaze na balove, posećuju pozorišta, čak se i kaže da svet nikad nije bio veseliji nego pred početak rata.
Na Vidovdan 1914. godine Crnjanski se sprema za zbor patriotskog udruženja Srba, Hrvata i Slovenaca u prostorijama Štatparka (Stadtpark), ali bal planiran za uveče se neće održati, jer će stići vest o ubistvu prestolonaslednika.
Iako je vest isprva ravnodušno dočekana, pometnja nastaje kada stignu kovčezi Franca Ferdinanda i njegove supruge i kada se ritualno dočekuju na železničkoj stanici. S druge strane, pisac ističe značaj Garila Principa koji je sve ono što plemstvo nije, koji strada za ideju i kratko komentariše kako je odnos naše države prema njemu problematičan. Međutim, posle ceremonijalnog ispraćaja, Austrijanci se vraćaju svojim navikama i odlaze u banje na letovanja.
Nakon toga, Crnjanski odlazi u Novi Sad, a potom u Segedin gde ga hapse pod optužbom za špijunažu i šalju na ratište. O tome kaže sledeće:
„Kao i sva ta, muzikalna, carstva, iz XIX veka, i Austrija je imala specijalan način kažnjavanja krivaca u ratu, naizgled skoro human.
Političkom delinkventu bi se suđenje tobože odložilo na doba posle rata, a pacijent bi, u međuvremenu, odmah, bez vojne obuke, kao prost vojnik, bio upućen na ratište. Sa sudskim aktima. Takvom čoveku, obično, da se vrati živ nije bilo lako.”
Miloš Crnjanski, Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom, edicija Srpska književnost u 100 knjiga, Novi Sad, 1972, str. 290.
Kongregation der Töchter der göttlichen Liebe
Drugi put pisac boravi u Beču od novembra 1915. do jeseni 1916. godine kada ga ujna Bečlijka uz pomoć njegove davno zaboravljene tetke opatice skriva u samostanu (Kongregation der Töchter der göttlichen Liebe) koji na spratu ima bolnicu. Tetka, na koju je cela porodica bila zaboravila, je žena kojoj nisu dali da pođe za voljenog, te je odustajući od samoubistva, otišla u samostan, jer ženskih manastira kod nas nije bilo.
Crnjanski je pomagao pri prijemu ranjenika i nosio lekarsku opremu, a o životu iz tog perioda kaže sledeće:
„Usred rata, sedeo sam tako u teatrima, prolazio na talasima valsa, zalazio u porodice svojih poznanika i video ljudsku bedu i ljudska srca. Korupcija, prostitucija, melanholija, svuda.
Postojala su tada dva Beča. Jedan: zdrav, mlad, koji je odlazio na bojišta, da se vrati u bolnice, bez ruku, nogu ili glava, A drugi: bogat, krezubav, škart zabušant, koji se pario kod kuće sa ostavljenim ženama. Jedni su išli u smrt – najbolji deo stanovništva, – a drugi, – koji su se bogatili na račun njihov – okretali su se još uvek na muziku valsa. To je bila selekcija.”
Miloš Crnjanski, Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom, edicija Srpska književnost u 100 knjiga, Novi Sad, 1972, str. 302.
Bežeći od carevog obilaska ranjenika, Crnjanski se skriva u bolnici u SALCBURGU, Bad Išlu i Sent Johanu. Posle toga stupa u službu telefoniste.
Kraj rata i zamor od pobede
Trećeg puta Crnjanski dolazi u Beč 1918. godine, jer ga država povlači sa fronta kako bi završio studije. Austrijanci su shvatili da posle rata neće imati obrazovanih mladih i sposobnih ljudi, te su počeli da vraćaju svoju omladinu.
Kako pisac sam kaže, studenti su živeli kao na Marsu, izvan događaja i osećanja, tako da su i kraj rata dočekali ravnodušno. Ubrzo dolazi revolucija, pobunjeni vonici skidaju oficirima epolete, pa tako i Crnjanskom. Posle nekoliko dana se raspada Austrougarska monarhija i dozvoljava državama naslednicama da organizuju regrutaciju i zakletvu oficira u samom Ministarstvu rata. Tako u Ministarstvu rata sada (paradoksalno) postoje kancelarije za Rumune, Čehe, Poljake i nas. Tu se Crnjanski zaklinje suverenitetu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Međutim, u momentu kad je naša pobeda sigurna, pisca počinje da obuzima osećaj gađenja od pobede, neshvatljivo i ludo. Potom se uvodi motiv, koji je inače jedan od najvažnijih u stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, a to je motiv povratka iz rata.
Polazeći, najzad u Zagreb, sa ceduljom narodnog vijeća, ostavljam Beč u slici potpune mizerije. Mrak, slabo osvetljenje, hladno ne lože. Cene jestiva visoke. Po ulicama, oko stanica, gomile. Trguju i prose.
Moje rodoljublje, privremeno, sasvim je nestalo, a na mesto njega došlo neko gađenje. Zoroastričko.
Austiju, rat, političke borbe, revoluciju, ne vidim više kao borbe naroda, nego kao borbu gde se dvoje bore: dobro i zlo. Obešenjakluk pobeđuje, a sirotnja prosi.
Tuku one koji imaju medalje, i kad su podoficiri, i ja gledam kako, naslonjen na zid stanice, jedan narednik, koji se tek vratio, stoji kraj svoje žene i dece i plače. Ne nalazi prenoćište.
Miloš Crnjanski, Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom, edicija Srpska književnost u 100 knjiga, Novi Sad, 1972, str. 327.
Crnjanski je smatrao da je povratak iz rata najtužniji događaj i zato je Odiseju i smatrao velikim delom. U našu književnost je uveo novu osećajnost čoveka koji je video užase rata, stradanja, koji je bio spreman na sve kako bi preživeo, koji je izdržao nadljudske psihofizičke napore, koji vidi nepravdu u obrnutoj prirodnoj selekciji, ratne profitere i sirotinju i sveopštu izopačenost ljudskih karaktera i socijalnih odnosa. Takav čovek je otupeo na bol, ali i na radost. S druge strane, vraća se kao drugačiji, nov čovek u poznatu sredinu u kojoj se, posle svega, malo šta promenilo. Na taj način se odeljuje i od društva, jer su veze s prošlošću nestale.
Knjige spašavaju život
U središtu zbivanja rata, služeći okupatorskoj vojsci, prolazeći kroz mnoštvo neobjašnjivih situacija koje diktira slučaj, komedijant Buca, Miloš Crnjanski oblikuje svoj književni izraz, shvata da ne može da se peva o tužnoj dragoj, da stihovi nemaju smisla ako su samo sklad, da je potrebno drugačije novo, ono što će izraziti potrebe čoveka sa takvim preživljenim iskustvom. Dolazeći u sukob sa autoritetima književnosti, raskida sa tradicijom, prepoznaje nove potrebe izraza posle rata i sebe određuje kao modernistu. Umetnost je u vezi sa svim događajima u autobiografiji Miloša Crnjanskog i ona mu bukvalno spašava život. Pored toga što piše sopstvena dela tokom učestvovanja u ratu, on otvara intertekstualne veze time što pisce i dela povezuje sa trenutnim događajima ili govori o svojoj lektiri (spominje: Rat i mir, Dostojevskog i Sibir u nemačkom prevodu, Branka Radičevića, Lazu Kostića i Spomen na Ruvarca, Hamsuna i Glad i druge).
Šta je bilo posle
Miloš Crnjanski zimu 1918. provodi u Ilanči, a potom se upućuje na studije u Beograd, neko vreme živi u Francuskoj i Italiji. Do 1939. godine bio je član diplomatske službe Kraljevine Jugoslavije i dopisnik iz Nemačke i Italije, a po izbijanju Drugog svetskog rata je evakuisan iz Rima, a nastanjen u Velikoj Britaniji. Tamo nastavlja da piše o temama kojima se bavi ovaj blog, tako da će neki naredni tekst biti o delu iz tog perioda. U Beograd se vraća tek 1965, dobija Ninovu nagradu za Roman o Londonu, a umire 1977. godine. Legat Miloša Crnjanskog se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu.
Literatura: Miloš Crnjanski, Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom, edicija Srpska književnost u 100 knjiga, Novi Sad, 1972; digitalna verzija na: https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Knjige/Srpska_knjizevnost_u_100knjiga/II-153244-082#page/165/mode/1up
Be First to Comment