Pre više od dve godine započeo sam ove komentare na BBC-ju emisijom pod naslovom Pisac i tuđina. Vreme je da se, na kraju ovog epistolarnog izbora, na temu tuđine vratim i sad je osvetlim s jedne druge, za slušatelja možda neočekivane, ali opet iskrene strane.
Neke nas mrzovoljne filozofije uče da je izgnanstvo, tuđinstvo, nepripadnost jedini realan način ljudskog postojanja, i da sve što u životu, mahom uzaludno, preduzimamo, ne služi ničem drugom nego da taj svoj nesrećni neželjeni položaj tuđinca i stranca prikrijemo, a po mogućnosti i zaboravimo. Tuđi smo svetu koji nam je tuđ, i tu se, prema takvom mišljenju, ništa ne može učiniti.
Ali u prostoru opšte, prinudne, zadate otuđenosti postoje zone u kojima se ona dodatno pooštrava. Tuđini voljom ljudske sudbine, postajemo to i svojom. Više načina ima da se dvostruka otuđenost iskusi. Govoriću samo o jednoj koju su migracije, ekonomske kao i političke, istorijske kao i životne, poslednjih vekova učinile opštom pojavom. Govoriću o osećanju tuđinstva proisteklom iz okolnosti da, ma kakvi bili razlozi, ne živite u svojoj zemlji, sa svojim narodom, u prostorima njegovog duha, mentaliteta, običaja i jezika. U prostorima što ih je krvlju, gresima i zabludama, ali i ponekim trijumfom, obeležila njegova istorija.
Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi kada se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place.
A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od svih tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena. (Ali u smislu u kome je od svih krivica najlakša – svoja.)
I baš tu za povratnike iz ove druge tuđine u svoju zemlju, ako se ne vraćaju u mrtvačkom sanduku, nastaju neočekivane i bolne, ali, sve u svemu, prirodne teškoće.
U britanskom društvenom životu nema ništa tužnije od kolonijalnih činovnika koji su život proveli u Indiji – sasvim dobar, uostalom, u poređenju sa domorodačkim – sanjajući trenutak u kome će se u domovinu vratiti i ostatak zemnih dana provesti sa svojima. A kad taj trenutak dođe i oni se sa svojima nađu, sve najednom postaje drukčije. Sanjana idila se ne ostvaruje. Svoji više ne izgledaju kao svoji. Sad su tuđi. Ni zemlja više nije što je bila, ili što su oni mislili da jeste kad su je napuštali. Sve izgleda drukčije, nepoznato, strano. Tuđina iz koje se dolazi postaje bliža od te nove tuđine u koju se ulazi. Prava tuđina, bar u uspomeni, u iluziji, postaje domovina; prava domovina u surovoj realnosti osećanja – tuđina.
Pisalo se i raspravljalo o ovom fenomenu. Govorilo se o procesu adaptaciije kod povratnika, pa i o rehabilitaciji, kao da su se repatrirci iz sveta vraćali kao bogalji koje valja lečiti, kao da ih je svet, ta tuđina obogaljila. U tome, razume se, ima onoliko istine koliko je ima u opasnosti da, kad joj se vrati, to obogaljenje dovrši domovina.
Kod Engleza je značajan udeo u neadaptibilnosti povratnika imalo srozavanje na društvenoj lestvici, spuštanje na osetljivoj skali materijalnog blagostanja, ukratko – pad s indijskog slona na engleskog magarca. Plaćao se danak gubitku uticaja, ugleda, moći, perspektive. Ali ja mislim da su dublji razlozi negde dublje: životi se nisu živeli zajedno, iskustva su međusobno postala tuđa, mišljenja i osećanja prestala su da budu zajednička.
Odlaskom iz zemlje, iz nje se čupaju koreni koje nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze odgovarajuću hranu pa venu. Puštaju se drugi koreni. Ali oni su lažni, veštački. To su pseudokoreni alibija. Korenje za priliku. Ono nas siti, ali ne hrani. U međuvremenu, staro korenje truli. Ako niste građanin sveta, a malo je ko od nas rođeni apatrid, gubitkom tog prvobitnog korenja gubimo i svaku realnu šansu za povratak. O, možemo se mi fizički vratiti, u svojoj zemlji još dugo živeti, pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre. Staro se korenje ne može obnoviti, novo se ne može pustiti. U gustoj, živoj šumi svojih sunarodnika, duboko u zemlju uraslih, mi ćemo zauvek biti tek suvo, beživotno drveće.
Nesporazum nije u tome što zemlja nije spremna da nas prihvati nego mi više nismo spremni nju da prihvatimo. Odbaciti nešto za šta znate da mu pripadate teže je nego biti odbačen od nečega čemu se ne pripada i nikad nije pripadalo. Nije najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili.
Zato se od onih do čijeg vam je razumevanja stalo, od onih za koje vam je presudno da ih razumete, nikada nadugo nemojte razdvajati. Zateći ćete druge ljude. Ako ste do sada igru morali igrati samo pred svojim neprijateljima, od sada ćete je morati igrati i pred svojim prijateljima.
A to će biti ona najveća tuđina koja će vas po povratku iz tuđine čekati.
I tome pomoći nema.
Sa Crnog mora, kada ga je Avgust prognao, pesnik Ovidije je pevao: „Učinite da se moje kosti vrate u maloj urni da, iako mrtav, ne ostanem u izgnanstvu.” Ovidije, naravno, nije mislio na svoje kosti. Na sebe je mislio.
Ali možda je bolje što se vratio samo u rimsku istoriju.
*Priča iz Pekićeve zbirke Pisma iz tuđine, Copyright Borislav Pekić, Copyright izdanja 2015, Laguna
Be First to Comment